М.И.Р.А.

Добар дан, уместо збогом.

Тешко ми пада да напишем реч редитеља. Мучим се. Желим бити искрен, скоро искрен, као увек. Знам да ће то једино мене болети……

У току процеса на представи често се поставља питање са стране зашто М.И.Р.А. са тачкама, шта значи Мира, никад нису чули за тај акроним, ко су Мире… Одговорим да то значи Међународна Имплементација Радикалне Анархије. Из шале. Ако вам то није довољно, ево шта је Мира Траиловић рекла о томе када су је новинари једном питали хоће ли да се представи: М - као марљива, И - као ирационална, Р - као радосна, А - као ако, баш ме брига. Мира.

У осмој минута живог преноса Милошевићевог митинга Братства и једнства на Ушћу, где су нас све спајали Сава и Дунав - Сава нас међусобно, Дунав нас са светом, појављује се Мира Траиловић на отприлике две секунде, па нестаје у швенку… Лепо се обукла, већ је пензионисана, смртно болесна, још ради на стварању Битеф театра, и отишла на скуп, који можемо окарактерисати и као крај једне ере, једног позоришта, то јест једне културе. Готово је, не треба нам више креативни критички интелектуалац, нама треба немислећи човек. Нама треба поданик.

Неко ме пита, да ли би Мири Траиловић било опроштено да је преживела. Поиграјмо се с тим како би било артикулисан и социјализован новоосвојени театар да је могла испунити, рецимо, прву етапу од пар година. Кажем па није јој опроштено ни само то што је била. Изузетна. Сви се слажу да шта год будемо мислили, сазнали о њој, једно сигурно никад није била: националиста. Чујем како је то Ушће још увек било нешто друго, да је то још био други Милошевић, да се није знало, да се ту радило о слободном друштву, о слободној Србији. Занимљиво је да сам тада имао 18 година. Питам се - а како смо ми, клинци, знали да је то зло. И ништа друго.

Љубише Ристића, упркос томе да се сви слажу да је највећи, или бар један од најзначајнијих икада, нема на нашим сценама. Ако се пребацимо на други филм, ето, шта је са Коканом Младеновићем, који је, ипак, био млад за пензију, па је потеран. И из града. Да, можемо сад рећи, па добро, сад ће он да ради и овде и тамо. Хоће. А шта је са потрошеним годинама? Или, зар није од свих нас много вољен Оливер Фрљић, чијим познанством сви желе да изгледају мало виши и важнији, дао објаву да жели да направи представу о ономе чије се име ни даље не изговара у позоришту? Ради ли он ту представу? Да ли је потрчало неко позориште да се понуди као продуцент?

Ономад је за Битеф важило једно партијско правило: може све, само не сме да се дира дело и лик Јосипа Броза Тита. Каже ми један познаник, да је исто и сада. Све можеш, само Вучића не дирај. То није истина. Не може се све. И нема ко да ради све. Пролазе ми кроз главу сви притисци око неких мојих представа. Како су вешто, без да ико посумња, склањане са репертоара, или нису игране, осим кад се баш морало, увек уз неки глупи изговор зашто је тако. Разлози сигурно нису били уметнички. А солидарност међу нама баш и не постоји. Поданици смо. Ако не политици онда егзистенцији. Положају. Сопственом.

Блиска сарадница ми каже у шали да се ја увек потрудим да ме, кад радим негде, не зову више. Насмејем се. Да, тако изгледа. Јеби га. То “јеби га” урлам у себи. Само покушавам бити искрен. И добар друг. И то боли. На свој начин.

Свестан сам да је понекад много опасније дирнути у позоришну чаршију него у власт, или у политику. Власти би било довољно да има само мало смисла за хумор. Али чаршија не прашта.  Где су нам те такозване критичке представе за које тврдимо да их има, да смо то већ све радили, огулили и нацију и веру и државу и човека и све… Постоје делимично у нашим сећањима - да, било их је, по нека некада, ми мислимо да их има и сада, чини се да је тако, а онда, ипак, схваћамо да их нема. Наше критичке представе само служе да опростимо себи. Зли чиновници драмске литературе постају вољене иконе. Есенција духа нашег народа. Покушавамо да од тога кројимо неку националну специфичност, неку вредност ала Балкан, коју нико на свету не може да схвати, јер смо ми толико специфични, ми толико боље знамо шта је живот, драж живота, па смо, самим тим, и угрожени, јер ми знамо суштину. Али људско зло је људско зло. Глупост је глупост. Крв је крв. Умиремо у позоришту од ароганције, препотентности и осредњости. Од небитности. Од безначајности. Да се не таласа. Најједноставније и најсељачкије речено. Ако неће власт то да одради, одрадиће тај буразерски промискуитетни естаблишмент у коме је свако свакоме нешто, армија запослених глумаца - техничара, којима не пада на памет да на сцени прихвате ризик. Да схвате да су одговорни. Да нам је малтене дужност изаћи из комфорт зоне. Да је то што они зову Станиславским глупи изговор за нерад и шмиру. И функционера који се представљају као спонзори представа и позоришта. Оних ствари у које се ни мало не разумеју. Нацртај ти прво коња, портрет, па ћемо онда о апстракцијама… Сећам се тог неизмереног страха младог редитеља: да ли знаш шта хоћеш? А то значи да ли знаш објаснити на нама прикладан начин. Терор глупо схваћеног реализма. Али једино се то разуме. Дошао Јоцо и рекао Мири… и на крају су сви изгинули... Онда знам шта играм. Причу. Лик. Јебо вас лик. Не волим насиље. Ни било какав облик страха. Не подносим.

А друга страна? Независна струја која једва да и постоји? Највећим делом има проблем да је независна. Зајебани индивидуалци који су са стране, који су слободњаци, говоре да им је највећи проблем да не припадају оном зависном делу, естаблишменту. ”Без институционалног позоришта ова друга не би могла да постоје. А тек на његовим манама слободна позоришта могу настајати, пошто им ова то омогућују: или су глумци презапослени или уопште немају посла. Лек је, дакле, у једном новом позоришном концепту. Нема у свету глумца који уђе у позориште и безбедан је до краја живота - а код нас је то редован случај. То се мора елиминисати, макар било у супротности са самоуправљањем, са Уставом. У позоришту таквих права не сме да буде. Неко ко за годину дана докаже да није добар глумац, има да тражи место секретара у предузећу, а не да себе зове глумцем и целог живота прима плату, иако на то нема право.”(М.Т.)

Желим да кажем да ће доћи неки клинци који ће преко ноћи променити браве наших позоришта. И готово. Почистиће се остаци мртвог театра. Проветриће се позориште и смрад леша ће нестати. Кренуће од празног простора, и тако даље…….

Сећам се колико пута је за неке моје раније представе речено да смо то својевремено видели на Битефу. Стално сам се питао како вам оно што сваки дан гледате већ 150 година и што не говори ни о чему, не смета. То нисте видели на Битефу, па вам не смета. Ми смо били они клинци који су са својих 17-18 година гледали слике са некадашњих Битефа и замишљали те представе. Данас то делује као кад се рокенрол слушао са радио Брисела, или кад је тата донео плочу из иностранства. То нам је била потврда. Али ми смо се идентификовали са оном сликом Битефа који је правио скандале, који није препознавао границе, који се са позориштем бавио као са новом формом. А не са оним који се гледао под параваном авангарде. И позориште смо узели озбиљно. То јест смртно неозбиљно. Где се проведе цео живот. Где баш не желимо да прихватимо одређену матрицу народно-драмског театра, ни глумачког ни редитељског фолирања.

Онај културни простор, тај заједнички, распао се малтене у том тренутку када смо кренули да закорачимо у њега. У великој крви, у великом злочину се распао. И том злочину нема краја. Траје.

Шетам улицама Београда. Ретко то радим кад сам у процесу. Тешко је изаћи из сопствене главе и затворених простора. Волим овај град. И сваки пут то изнова схватим. Да. Волим. 92. сам имао премијеру Хамлета на Калемегдану, на Битефу под ембаргом. Први термин за премијеру сам отказао. Добио сам нових седам дана да завршим представу: секс, убијање, клања, егзекуције маљом, чекићем, ножевима, ватра, некрофилија, лицемерство, секс, секс, секс, зло. И љубав нека. Сећам се себе - стојим пред прозором високе хотелске зграде. Размишљам о самоубиству. Да скочим. Нисам. Не знам зашто нисам. Ходницима хотела пролазили су људи у маскирној униформи. Ваљда сам и тада волео овај град. Јован Ћирилов ме питао на Калемегдану како се каже на мађарском та и та реченица из Хамлета. Ја нисам знао онако право да цитирам. Кажем - не знам сад, због процеса. Он дипломатски одговори - да, да, јасно, наравно…. Годинама сам се стидео због тога.

Идем на пробу: Сузана Лукић, Исидора Симијоновић, Андјела Јовановић, Горица Регодић и Мирјана Карановић. Мира. Мире. М.И.Р.А.

“Никад ми нико није послао незарађен новац, никад нисам добила на лозу, ништа лако

постигла… А кад године буду прошле остаће анегдоте и етикете које најмање

подносим - да сам била сналажљива, ентузијаста, упорна, лепршава….” (М.Т.)

 

Андраш Урбан

У циљу промоције културе и уметности, крагујевачка фирма за веб дизајн Pyxis и портал Pressek.rs донирали су Краљевачком позоришту овај веб сајт.

Партнери